Nova verzija Debiana, sa kodnim imenom „etch“, najavljivana je za decembar prošle godine, ali je zbog velikog broja bugova termin izlaska pomeran nekoliko puta. Naravno, on je bio dostupan za preuzimanje, ali nije imao etiketu „stable“.
Početkom aprila to se promenilo, pa je Debian 4.0 zvanično postao stabilan. Sistem dolazi na čak tri DVD-ja, na kojima se nalazi više od 18.000 paketa, tj. programa. Debian se može instalirati i na druge načine, kao što je, recimo, netinst CD, ali se tim nećemo baviti ovde.
Grafika — konačno!
Veliki pomak u odnosu na ranije verzije predstavlja grafički instaler koji je odlično koncipiran. Da bi se pokrenuo, potrebno je otkucati installg
ui posle ubacivanja diska u optički uređaj. Naravno, tu je i tradicionalni Debianov instaler, za čije je pokretanje dovoljno pritisnuti Enter. Ovde ćemo se pozabaviti instalacijom u grafičkom režimu. Vizuelni identitet veoma je prijatan, što se može videti na slikama priloženim uz tekst. Instalacija iz grafičkog režima toliko je uprošćena, da bi i novajlije trebalo da se snađu bez problema. Da vidimo sada šta nam je pripremio Debianov razvojni tim. Prvi korak je, kao i uobičajeno, izbor jezika. Srpski jezik nije ponuđen na listi, ali tu su bosanski i hrvatski. U sledećem koraku treba odabrati zemlju, teritoriju ili region, s tim što se Srbija i Crna Gora (kao dve države) nalaze u grupi „other“. Naravno, tu je i odabir kodnog rasporeda tastature. Posle skeniranja diska, instaler će pokušati da podesi mrežu preko DHCP-a. Ako ne uspe, možete ponovo da pokušate, možete ručno da podesite mrežu, a možete i da je ostavite nepodešenu. Posle toga potrebno je odabrati hostname, a ponuđeni je „debian“. Ukoliko imate iskustva sa ovim, onda znate šta vam odgovara. Ako ne znate šta je to — hostname je jedna reč koja identifikuje račun
ar na mreži, tj. to je ime računara. Ako ne mislite da umrežavate računar, onda je svejedno šta ćete staviti ovde, ali obratite pažnju na to da će vam se hostname prikazivati u konzoli pre odzivnika (recimo: gnuzilla@debian:~$ za korisnika gnuzilla i debian:/#za administratora). Sledi particionisanje, koje predstavlja najopasniji korak tokom instalacije sistema. Ako nikad niste baratali particijama, onda je najpametnije da potražite pomoć od nekoga ko ima iskustva sa tim, jer jedan pogrešan korak može izazvati uništenje podataka koji se već nalaze na hard disku. Ako na računaru ne postoji nijedan operativni sistem, onda je najlakše odabrati opciju Use entire disk. Ukoliko na disku već postoje particije, onda treba odabrati opciju Manual. Pod uslovom da imate više diskova, onda odabir pravog diska ne bi trebao da predstavlja problem, jer su diskovi dobro obeleženi. Ako nemate dovoljno slobodnog prostora, morate smanjiti ili izbrisati neku postojeću particiju, ali obratite pažnju na to da tako možete IZGUBITI PODATKE koji se nalaze na tim particijama; ako imate dovoljno slobodnog prostora na disku, možete da odaberete taj slobodni prostor (free space) i aktivirate opciju Automatica
lly partition the free space. Potom treba odabrati način na koji će particije biti raspoređene. Najbolje je da odaberete prvu opciju — All files in one partition. Ako ste odabrali tu opciju, trebalo bi da budu kreirane dve particije: primarna (root) i logička (swap). Ukoliko ste sigurni da ste sve uradili kako treba, onda možete potvrditi opciju Finish partitioning and write changes to disk. Još jednom ćete biti upitani da li je to ono što želite, i bićete upozoreni da će to uništiti podatke na particijama koje ste odabrali da budu izbrisane, kao i na particijama koje ste odabrali da budu formatirane.
Zatim se od vas traži da unesete administratorsku (root) lozinku, i to dva puta (da bi se eliminisale greške u kucanju), a posle toga sledi dodavanje novog običnog korisnika koje se svodi na unošenje njegovog punog imena, korisničkog imena i lozinke. Instaler će zatim instalirati osnovni sistem, posle čega ćete biti upitani da li da se koristi network mirror. Ako imate standardnu instalaciju, onda baš i nema potrebe da ga koristite, ali ako sistem instalirate pomoću netinst CD-a, onda svakako treba odabrati da koristi network mirror, da bi mogao da preuzme potrebne programe sa Interneta. Sledeće 
pitanje je da li hoćete da omogućite popularity-contest. Ukratko, u pitanju je sistem koji jednom nedeljno obaveštava Debianov razvojni tim o najčešće korišćenim paketima, tj. programima.
Posle toga sledi biranje softvera koji će biti instaliran. Ovde nećete morati da birate svaki paket pojedinačno: ponuđeno je devet grupa softvera. Ako kompjuter nećete koristiti kao server, onda je dovoljno da odaberete samo Desktop environment i Standard system, a ako imate laptop, onda odaberite i Laptop. Time je završeno podešavanje sistema i ostaje da se instaliraju paketi koje ste odabrali. Poslednji korak je podešavanje i instalacija bootloadera, a u pitanju je GRUB. Na testu su svi ostali operativni sistemi prepoznati bez problema i dodati u listu. Od korisnika se još traži da potvrdi upisivanje GRUB-a u MBR, što predstavlja poslednji korak tokom instalacije.
Desktop
Posle standardnog učitavanja sveže instaliranog sistema (nema bootsplasha), pred korisnikom će se pojaviti GDM ukrašen veoma prijatnom temom. Logično je da će GDM, posle uspešnog prijavljivanja, odvesti korisnika u GNOME. Prvo što se uočava posle kratkog učitavanja okruženja, jesu plava pozadina sa Debianovim znakom i standardne GNOME ikonice. 
Nekoliko klikova otkriva da je u pitanju GNOME 2.14.3, što i nije tako loše, mada je ipak malo zastarelo (ali treba uzeti u obzir da ovo nije bleeding-edge distro). Celim okruženjem dominira plava boja, što rad u Debianu čini veoma prijatnim. Na diskovima dolaze i KDE 3.5.5 i XFCE 4.3.99.2 i mogu se naknadno instalirati. Činjenica da je Sarge koristio Xfree86 kao grafički server pomalo je čudila, ali je sada to ispravljeno, pa se kao X server koristi Xorg 7.1.0-16, koji je daleko napredniji.
Debian ima odlično urađen sistem paketa i još bolji program za njihovo instaliranje. Osnovu čini konzolni alat apt-get, ali je pakete daleko jednostavnije instalirati pomoću Synaptica, u grafičkom režimu, sa nekoliko klikova mišem. Valja pomenuti i adept koji takođe služi za instalaciju paketa, radi u tekstualnom režimu, ali je jednostavniji za korišćenje od apt-geta. Prečica ka Synapticu nalazi se u meniju Desktop > Administration > Synaptic Package Manager.
Debian ima svoje repozitorijume, tj. mesta sa kojih instalira pakete. Na početku se samo prvi DVD nalazi u repozitorijumima, pa je najbolje da prvo dodate ostale diskove u repozitorijume. Ubacite drugi DVD u optički uređaj, otvorite Synaptic, otvorite meni Settings, pa Repositories. Na ekranu će se pojaviti prozor na kome treba da pritisnete dugme Add Cdrom i sačekate malo da ga doda u bazu. Istu proceduru ponovite i sa trećim diskom. Međutim, da bi se lista dostupnih programa popunila, potrebno je još da pritisnete dugme Reload. Debian poseduje sistem Debconf koji služi za konfigurisanje programa tokom instalacije. 
Program koji služi za centralizovano konfigurisanje svih paketa koji koriste Debconf naziva se configuredebian i može se instalirati sa diskova. Program se pokreće u konzoli komandom configure-debian, sa administratorskim privilegijama. Posle pokretanja program formira listu svih paketa koji koriste Debconf. Odatle se, recimo, može podesiti lokalizacija sistema (libs/locales). Lokalizacija na srpski jezik je dobra, pa KDE i GNOME imaju spremne prevode. Ne treba zaboraviti ni famozni meni Debian koji se nalazi u okviru standardnog menija sa programima i sadrži prečice ka svim programima instaliranim na sistemu. Ako želite da montirate neku postojeću particiju, moraćete da editujete fajl /etc/fstab. Recimo da je u pitanju particija hda1 sa ext3 sistemom datoteka:
Uđite u administratorski režim:
$ su
Zatim napravite direktorijum, recimo, hda1:
# mkdir /media/hda1
i otvorite /etc/fstab u omiljenom tekst editoru:
# gedit /etc/fstab
Potrebno je uneti jednu liniju koja bi trebalo da glasi ovako (sve je u jednom redu):
/dev/hda1 /media/hda1 ext3 defaults,user 0 1
Opcija user znači da običan korisnik može da montira tu particiju.
Sav hardver na testu (testiran je na tri računara) bio je prepoznat bez problema (osim štampača, koji je ručno dodat), s tim što je nastao mali problem sa skenerom. Naime, da bi običan korisnik mogao da koristi skener, potrebno je dodati ga u grupu scanner. Otvorite meni Desktop > Administration > User and Groups, i kada se otvori novi prozor, odaberite korisnika kome želite da omogućite da koristi skener, a zatim odaberite dugme za menjanje njegovih osobina. Kad se otvori prozor sa osobinama, odaberite ovlašćenja korisnika i tu čekirajte stavku Use scanners.
Programi
Pošto se ne slažu sa Debianovom filozofijom (tačnije, njihovi logoi nisu slobodni), Firefox, Thunderbird i Seamonkey dolaze pod drugim imenima: Firefox je Iceweasel, Thunderbird je Icedove, a Seamonkey je Iceape. Iceweasel je prisutan u verziji 2.0.0.3-1, Icedove u verziji 1.5.0.10dfsg1-3, a Iceape u verziji 1.0.8-4. Ostatak Internet svite predstavljaju programi: Konqueror 3.5.5, Epiphany 2.14.3, Evolution 2.6.3, Sylpheed-Claws 2.6.0, Kmail 1.9.5, Gaim 2.0.0beta5, Kopete 0.12.3 i mnogi drugi.
Kada je u pitanju multimedija, Debian zaista ima šta da pokaže. Što se tiče reprodukcije audio i video sadržaja, za punu kompatibilnost sa neslobodnim formatima potrebno je instalirati dodatne pakete, koji se ne nalaze na instalacionim diskovima, kao što je paket w32codecs. Međutim, u skladu je sa filozofijom našeg časopisa da preporučimo korišćenje slobodnih formata. Na diskovima se nalazi brdo programa zaduženih za reprodukciju zvuka i videa, a neki od značajnijih su: Xine, Mplayer 1.0 ~rc1-12etch, Kaffeine 0.8.3-1, Totem 2.16.5, Amarok 1.4.4-4, XMMS 1.2.10, Audacious 1.2.2-4, QuodLibet 0.23.1-1 itd., a neke od ovih aplikacija mogu da se integrišu u web browsere radi reprodukcije multimedijalnih fajlova sa Interneta. Audacity i ReZound trebalo bi da zadovolje sve potrebe obrade zvuka. Kancelarijske poslove obavlja paket OpenOffice.org 2.0.4, kao i Koffice 1.6.1-2 i GNOME-ovi office programi. OpenOffice.org odlično se integriše u korisnički interfejs okruženja zahvaljujući integracionim paketima. K3b i GnomeBaker 0.6.0 spadaju u vrh ponude kada je u pitanju rezanje optičih diskova i dostupni su u verzijama 0.12.17 i 0.6.0. Obrada rasterske grafike je posao GIMP-a 2.2.13 i Krite 1.6.1-2, dok su se za vektorsku grafiku pobrinuli Inkscape 0.44.1-1 i Scribus 1.2.5.dfsg-5+b1. Za 3D grafiku prisutni su Blender 2.42a-7 i K3D 0.6.0.0.
Etch je dobro opremljen i serverskim aplikacijama, pa se na diskovima nalaze: Apache 1.3.34-4.1 i 2.2.3-4, MySQL 5.0.32-7etch1, PHP 4.4.4-8+etch1 i 5.2.0-8+etch1, Postfix 2.3.8-2+b1, BIND 8.4.7-1, itd.
Softvera ima mnogo, a ovde su pomenuti samo neki bitniji programi koji se najčešće koriste. Kao što je na početku teksta pomenuto, na diskovima se nalazi više od 18.000 paketa, što je zaista impresivno, a takođe znači da je veoma podesno za korisnike sa sporijim vezama ka Internetu. Te pakete možete instalirati sa nekoliko klikova mišem, pomoću izvanrednog Synaptica. Naravno, tu sigurno nećete naći neslobodne programe poput RealPlayera ili Skypea, ali je većina slobodnih programa prisutna. Većina ostalih programa je, kao i gorepomenuti, prisutna u skoro pa najnovijoj verziji.
Impresije
Stabilnost i pouzdanost su stvari koje su Debianu „u krvi“, što je Etch i dokazao i čime je opravdao svoj koncept. Tokom isprobavanja dolazilo je do krahova nekih programa, ali nijedan nije imao nikakve veze sa samim sistemom. Prvi slučaj bio je sa Iceweaselom, koji je nekoliko puta pao zbog Kaffeinovog plugina za reprodukciju multimedije. Drugi problem je nastao sa GTK-QT engineom, koji je izazvao „brljavljenje“ OpenOfficea. Sam sistem je izuzetno stabilan i brz, i njega nismo uspeli da oborimo ili zaglupimo. Softver koji je dolazio sa Sargeom bio je toliko zastareo, da Etch zaista predstavlja pravo osveženje. Grafička okruženja odlično rade, stabilno i brzo. Etch odaje utisak da je Debianov razvojni tim najviše radio na približavanju Debiana početnicima, u čemu je i uspeo. Instaler sistema zaista je dobro urađen, međutim, njemu i dalje nedostaje dobar konfiguracioni alat. Tu prazninu donekle popunjavaju konfiguracioni alati za KDE i GNOME, ali ćete za ostala podešavanja ipak morati ručno da prepravljate konfiguracione fajlove. Ruku na srce, prepoznavanje hardvera sada je na mnogo višem nivou, tako da postoje velike mogućnosti da će vam veći deo hardvera biti automatski prepoznat i podešen.
GNUzilla 29 PDF 3.5 MB
